Протоеламитске таблете

Протоеламитске таблете



We are searching data for your request:

Forums and discussions:
Manuals and reference books:
Data from registers:
Wait the end of the search in all databases.
Upon completion, a link will appear to access the found materials.


Протоеламитске плоче - историја

Карта Еламитског царства

Дуго су учењаци збуњивали Елам са Сусианом, што је еквивалент равничарским и доњим подножјима Загроса у садашњој перзијској провинцији Кхузестан. Међутим, два важна фактора су недавно изменила ово схватање. Прво, Тал-е Малиан (Малиан) у Фарс-у је идентификован као древни центар саставног краљевства Ансхана (кв Хансман Ламберт Реинер, 1973б), и, друго, утврђено је да су Суса и Елам били различите целине (Валлат , 1980). У ствари, током неколико миленијума његове историје границе Елама су се разликовале, не само од периода до периода, већ и са становишта особе која га описује. На пример, мезопотамски извори дозвољавају успостављање релативно детаљне карте Елама у касном трећем миленијуму пре нове ере, посебно захваљујући „Географији Саргона Акадског“ (око 2300 пне. Граисон Валлат, 1991), неоасирском представом Саргонових освајања. Чини се да су Мезопотамци крајем 3. миленијума п.н.е. сматрао да Елам обухвата целу персијску висораван која се протеже од Мезопотамије до Кавир-е Намака и Дашт-е Лута и од Каспијског мора (к.в.) до Персијског залива. Еламитски културни, ако не и политички, утицај у том периоду протегао се далеко изван тих граница, међутим, досегао је централну Азију, Авганистан, Пакистан и јужне обале Перзијског залива (Амиет, 1986). Треба нагласити да је током последњих векова 3. миленијума Сусиана понекад била политичка зависност мезопотамских царстава са центром прво на Акаду, а касније на Уру и била је укључена само на кратко у Еламитску конфедерацију, која је обухватала краљевства Аван (вероватно у Загросу), Симашки (на асирском Шимашки види Стеве, 1989, стр. 13 бр. 1 вероватно се протеже од Кермана до Каспијског мора) и Ансхан (садашња провинција Фарс са природним излазом у Персијски залив у околина Бушехра, кв). Штавише, цела ова дефиниција била је мезо-потамијска. За људе са персијске висоравни, Аваните и Симашке, Елам је означавао земљу Ансхан (Валлат, 1980 идем, 1991 идем, 1993).

Када су Еламити, у савезу са народом Сусиане, 2004. године пре нове ере окончали царство Ура, анектирали су Сусиану, где су Епартиди, или суккалмах, династију основао девети краљ Симашки династија је тако настала на висоравни. Тешко је одредити источне границе Епартидског краљевства, али пад његове моћи у 18. веку п. Н. Е. (види доле) вероватно је довело до смањења утицаја на истоку. Што се тиче "цитирања Аншана и Сузе" из периода средњег Еламита (1500-1100 п.н.е.), према доступним документима, они су контролисали барем територију данашњих провинција Хузестан и Фарс са Бушером.

У првом миленијуму п.н.е. ширење становништва које говори индоиранским језицима и дијалектима на персијску висораван приморало је Еламите да се одрекну једног подручја свог царства за другим и да се склоне у Сузиану, која је тек тада постала заједничка са Еламом. То је та смањена територија која се спомиње у аналима Ашшурбанипала (кв видети, нпр., Аинард, стр. 38-61), ахеменидским натписима (Веиссбацх) и Библији и апокрифима (Данило 8: 2 Есдрас 4: 9 ).

Упркос недавном напретку, историја Еламита и даље је углавном фрагментарна. Будући да има мало аутохтоних извора, покушаји обнове морају се темељити првенствено на мезопотамској документацији. Убедљиво највећи део познатих еламитских текстова ископан је у Сузи, граду који је од свог оснивања ца. 4000. године п.н.е., наизменично подвргнути мезопотамској и еламитској моћи (Амиет, 1979). Најранији нивои ископани на том месту пружали су изузетну керамику која нема еквивалент у Мезопотамији, док је у наредном периоду (нивои 22-17 у ископавањима које је спровео Ле Брун, 1978, стр. 177-92) археолошки материјал идентичан са тим Месопотамије у доба Урука. Отприлике 3200. године п.н.е. утицај персијске висоравни може се уочити у присуству нумеричких, а затим и протоеламитских плоча идентичних онима које су у мањем броју нађене на различитим локацијама на висоравни, чак до Шахр-е Сукхта у Систану (Валлат, 1986). Протоеламитско писмо (види ИИИ, доле), које је пркосило свим напорима да се дешифрује, остало је у употреби до око 2700. године пре нове ере, али то је било у мало познатом периоду који је уследио, између краја протоеламитског периода и успостављање династије Аван, да је Елам почео излазити из анонимности. Прво сведочанство о имену краљевства налази се у тексту краља Енмебарагесија од Киса, који је владао око 2650. године п.н.е. Али тек од почетка акадског периода Елам заиста улази у историју. У следећем прегледу променљива ортографија властитих имена је стандардизована, ради поједностављења.

Стари еламитски период (око 2400-1600 п.н.е.)

У старом еламитском периоду три су династије владале једна за другом (Табела 1). Краљеви прва два, краљеви Авана и Симашког, помињу се у краљевском списку из Сузе из старобабилонског периода (Сцхеил, 1931). У овом документу се спомиње дванаест имена, иза којих слиједи израз „четрнаест краљева Авана“, затим још дванаест имена и израз „четрнаест краљева Симашкиан.“ За разлику од сличних текстова из Месопотамије, ни краљевска година ни спомињање родитељства се не појављује у овог једноставног документа нити има назнака да су те две листе исцрпне. Али, упркос помало вештачком карактеру овог документа, неки од поменутих појединаца познати су и из других извора, сузијских или мезопотамских. Трећа династија, династија Епартида, често се назива & куотоф суккалмахс & куот због титуле коју су носили њени чланови била је савремена у доба старобавилонског периода у Месопотамији.

Династија Аван (око 2400-2100 п.н.е.). Династија Аван била је делимично савремена са Саргоном из Акада (2334-2279 пне), а сматра се да је њен последњи краљ, Пузур-Иншушинак, владао у доба Ур-Наммуа (2112-2095 пне) Трећа династија Ур (Вилцке, стр. 110). У том тренутку информације у изворима постају експлицитније, јер су Мезопотамце привукла природна богатства персијске висоравни која су им сама недостајала (дрво, камен, метали). Записи о њиховим војним походима пружају важне индиције за реконструкцију историје и географије Елама.

Иако се ништа не зна о првих седам краљева набројаних у старобавилонском попису краљева, осми и девети се помињу (обрнутим редоследом) у извештајима о походима Саргона и његовог сина Римуша (Хирсцх, стр. 47-48, 51- 52 Гелб и Киенаст, стр. 180-81, 188, 206-07). Примарна сврха ових акадских експедиција била је економска експлоатација еламитске територије, укључујући Марахаши (Балуцхистан, к.в. и-ии). Чини се, међутим, да су то били препади, а не стварна освајања ове огромне територије. Акадски краљ Маништусу (2269-55 пне. и Киенаст, стр. 220-21). У време акадског Нарам-Сина, закључен је уговор (Кониг, 1965, бр. 2) између Нарам-Синове вазалне владавине у Сузи и краља Авана, можда Хите (Цамерон, стр. 34), први је познат Еламитски текст је написан клинастим словима, али тумачење остаје тешко.

Последњи краљ на краљевском списку, Пузур-Иншушинак (Гелб и Киенаст, стр. 321-37), освојио је Сузу, затим Аншан, и чини се да је успео да наметне почетно јединство еламитској федерацији потчинивши и краља Симашки. Његови наследници, међутим, нису успели да задрже Сузу унутар сфере Еламита. Пузур-Иншушинак је на Сузи оставио неколико докумената на своје име. Неки су исписани акадским, а други линеарним еламитским писмом, чије је писмо са сигурношћу дешифровано (Валлат, 1986, види в, доле). Ови знакови су можда изведени из прото-еламитског језика. Али успостављање еламитских краљева у Сузи трајало је кратко. Неколико година касније Шулги из Ура (2094-47) поново је заузео град са околином, која је поново постала саставни део Мезопотамског царства и остала је таква све док се то царство није распало.

Династија Симашки (око 2100-1970 п.н.е.). Од дванаест симашких краљева који се помињу у краљевском списку из Сузе, девет је документовано на другом месту (Столпер, 1982, стр. 42-67). Први део овог периода карактеришу непрестани мезо-потамијски напади на Перзијску висораван, чини се да је главни циљ, иако ретко постигнут, био Симашки, домовина еламитских краљева, на подручју данашњег Кермана. Ове кампање су се смењивале са периодима мира, обележеним династичким браковима. На пример, Шу-Син из Ура, након што је једну од својих ћерки удао за принца од Ашана, водио је најмање две експедиције на југоисточну обалу Каспијског мора (Кутсцхер, стр. 71-101). Чини се да су Мезопотамци мењали мирне и насилније приступе, како би дошли до сировина које су им биле потребне. Али моћ Месопотамије је слабила. Последњи краљ династије Ур, Ибби-Син (2028-04), није успео да продре дубоко у територију Еламита, а његов агент Ир-Нанна није више контролисао источно царство него земље дуж северозапад-југоисток линија од Арбеле до Башима на северној обали Персијског залива (Тхуреау-Дангин, стр. 148-51). Године 2004. Еламити, у савезништву са "сузијанима" под вођством Киндаттуа, шестог краља Симашког, освојили су Ур и одвели Ибби-Сина у Елам као затвореника.

Династија Епартид или суккалмах (око 1970-1600 п.н.е.). Овај дуги период од скоро три века и даље се чини једним од најзабрљанијих у историји Еламита, упркос великом броју и разноврсности доступне документације. Савремене историчаре (Кониг, 1931 Цамерон, стр. 229 Хинз, стр. 183) завела су три фактора који су потпуно искривили историјску реконструкцију.

Прво, редослед наслеђа и генеалогија владара овог периода били су искривљени погрешним тумачењем израза & куотон сестре Шилхахе & куот (Ак. мар ахати (-шу) ша Шилхаха). Веровало се да је правилан превод мар ахати био & куотнепхев & куот; као у Месопотамији, и да се тај израз односио на стварну биолошку везу. Резултат је била теорија о подели моћи између директних и колатералних линија специфичних за Елам. Реалност је била сасвим другачија: речи & куотон сестре Шилхахе & куот не значе & куотнепхев & куот, већ & куотон које је Шилхаха имала са својом сестром & куот и доказ су краљевског инцеста, који је осигурао легитимитет наследника. Штавише, израз је био само наслов, што потврђује његова употреба вековима након смрти Шилхахе, на пример, Унташ-Напириша и Хутелутуш-Иншушинак. Може се додати да је овај акадски израз преведен у еламитском као руху-шак, руху значење & куотсон & куот када се мисли на мајку и шак & куотсон & куот када се мисли на оца. Стога нема говора о речи & куотсистер & куот (Валлат, 1990, стр. 122 идем, 1994).

Други фактор, који је одиграо подједнако негативну улогу у историјској реконструкцији, јесте текст Шилхак-Иншушинака, који је набројао оне своје краљевске претходнике који су обновили храм Иншушинак (Кониг, 1965., бр. 48) већина историчара је сматрала да ово набрајање даје хронолошку шему коју је потребно довршити само уметањем имена краљева који се у њој не спомињу. Иако се генерално први владари први спомињу у тексту, а најновији последњи, унутар сваке групе постоје очигледне контрадикције са другим документима. Ова изобличења су резултат набрајања према лозама, понекад се даје директна линија, затим колатералне линије, али понекад колатералне линије претходе директној линији, без везе са стварном хронологијом. За суккалмах период ред је Епарти (Ебарат), Шилхаха, Сирук-тух, Сиве-палар-хуппак, Кук-Кирмаш, Атта-хушу, Темти-халки и Кук-Нашур. Иако је низ Епарти, Шилхаха, Сирук-тух, Сиве-палар-хуппак у правој линији тачан, два следећа краља, Кук-Кирмаш и Атта-хушу, нису на правом месту, јер су владали између владавина од Шилхахе и Сирук-туха. Кук-Кирмаш је стога био колатерал, што потврђује и чињеница да је на овом попису означен као "квота Ланкукуа", "као особа непозната на другом мјесту, која вјероватно никада није пресудила да је вјероватно његов брат суккалмах који је умро без директног наследника или чији је наследник био премлад да би владао. Даља потврда долази из натписа одређених високих функционера који су му служили након што су били у служби Идаддуа ИИ, десетог краља Симашког. Стога није могао владати у 15. веку пре нове ере, како се погрешно претпостављало. Темти-халки и Кук-Нашур, последња два суккалмахсу познати, вероватно су били на правој линији.

Коначно, натпис Атта-хушу (Соллбергер, 1968-69, стр. 31 Валлат, 1989, бр. 101) сматрао се доказом да су Епарти, Шилхаха и Атта-хушу били савременици, што је чинило први "куоттриумвирате" из династије . У ствари, из различитих докумената, посебно печата цилиндара (к.в.) слугу ових суверена, могуће је показати (Валлат, 1989, бр. 34) да је између Шилхахе и Атта-хушу шест суккалмахс ор суккалвршили власт: Пала-ишшан, Кук-Кирмаш, Кук-санит, Тем-санит, Кук-Наххунте и Кук-Нашур И, група која је владала у 20. веку п. н. е. а не у 16. веку, како је већина коментатора веровала (нпр. Хинз и Коцх, стр. 555).

Узимајући у обзир исправљена тумачења ове три тачке, данас је могуће написати кохерентну, иако непотпуну, историју династије Епартида. Симашки краљеви који су наследили Киндатту постављени су у Сузи након пада Урског царства. Симашки Идадду И и Тан-Рухуратер ИИ (који се оженио Мекуби, кћерком Билаламе од Ешнунне у Месопотамији) изградили су или обновили храмове у Сузи. Али Епарти ИИ, иако именован као девети симашкиански краљ на краљевском списку, био је оснивач нове династије, коју су модерни историчари назвали Епартиди. Изненађујуће је да су први епартидски владари владали у исто време када и последњи & куотСимашкиански краљеви & куот; Идадду ИИ, Идадду-напир и вероватно Идадду-темти. Епарти, први из његове династије, био је барем делимично савремен са суккалмах-суккал група (види доле) друга, Шилхаха, помиње се у два документа из времена Атта-хушуа, савременог са Суму-абумом (1894-81 п.н.е.), првим краљем прве вавилонске династије. Последњи Епартид, Идадду-темти, познат је само са краљевског пописа. Није познато како је власт подељена, јер иако су Идадду ИИ и Идадду-напир посведочени у Сузи, Кук-Кирмаш је носио титулу, између осталих, & куотсуккал од Елама, од Симашког и од Сузе & куот (Тхуреау-Дангин, стр. 182-83), што имплицира да је владао читавом Еламитском конфедерацијом. Упркос овим насловима, вероватно је да су последњи Симашки управљали источним делом царства, док су први Епартиди управљали западним делом.

У сваком случају, Епарти, Шилхаха и њихови непосредни наследници живели су у тешким временима. Владари неколико мезопотамских држава покушали су да поврате Сузу од Еламита. Познато је неколико напада, посебно оних Гунгунума из Ларсе, и можда је управо због таквог напада Атта-хушу преузео власт. У ствари, постоји неколико назнака да је био узурпатор: За разлику од свих својих претходника и наследника, Атта-хушу није био повезан ни са једним другим сувереном у економским и правним документима. Његови наслови су такође необични. Иако се назвао & куотон сестре Шилхахе, & куот; вјероватно је то био да би се легитимисао а постериори, он је такођер носио титулу & куотхепхерд оф тхе Сусан пеопле & куот, коју ниједна друга династија у том периоду није претпостављала, с изузетком одређене Тетеп-мада, који је можда био његов наследник.

Име Сирук-туха, које се појављује на плочи из Шемшарре, допушта повезивање историје Еламита са мезопотамском хронологијом, јер је био савременик асирског Шамши-Адада И (1813-1781 п.н.е.). Али најпознатији суккалмах из династије је Сиве-палар-хуппак, који је најмање две године био најмоћнија особа на Блиском истоку. Према краљевском архиву Мари, краљеви једнако важни као Зимри-Лим Маријски и Хамураби вавилонски ословљавали су га са & куотфатхер, & куот док су једни друге називали & куот; братом & куот; и користили реч & куотсон & куот за краља мањег ранга (Цхарпин и Дуранд). Али интервенције Сиве-палар-хуппака и његовог брата и наследника Куду-зулуша у мезопотамским пословима (чак до Алепа) нису дуго трајале (Дуранд, 1986 идем, 1990 Цхарпин, 1986 идем, 1990). Суверенитет Сиве-палар-хуппака разбио је савез предвођен Хаммурабијем, чиме је окончана амбиција Еламита у Мезопотамији.

Владавине Кутир-Наххунте И и његових тринаест наследника као суккалмах или суккал до Кук-Нашур ИИИ, последњег познатог суккалмах, документовани су само у правним и економским записима из Сузе (Сцхеил, 1930 идем, 1932 идем, 1933 идем, 1939) и у неким ретким краљевским натписима (Тхуреау-Дангин, стр. 184-85 Соллбергер и Куппер, стр. 262- 64). Ови документи сугеришу да је свакодневни живот у Сузи и Еламу био прилично изолован. Иако у документима није забележена никаква војна активност, запањујуће је да је толико краљевских или кнежевских имена потврђено у исто време. На пример, Кутир-Наххунте је повезан са пет потенцијалних наследника: Атта-мера-халки, Тата, Лила-ирташ, Темти-Агун и Кутир-Шилхаха, међутим само су последња два постигла врховну моћ, статус суккалмах. Након њих Кук-Нашур ИИ, савременик Аммисадуке, краљ Вавилона (1646-26 пне) Темти-рапташ Симут-варташ ИИ Кудузулуш ИИ и Сиртух вршили су власт по редоследу који се још не може са сигурношћу успоставити, упркос повезивању са краљевским именима у текстовима. Три последња позната суккалмахс, Тан-Ули и његова два сина Темти-халкија и Кук-Нашур ИИИ, од којих су сва три била стилизирана као "сестра Шилхахе", и чинили су групу која ниједним документом није повезана са својим претходницима. Ови различити фактори постављају питање да ли током друге половине овог периода интриге палате нису замениле међународне сукобе.

Ову династију, која је била изузетна по свом трајању, такође је карактерисала прогресивна & куотсемитизатион & куот; краљевске лозе захваљујући припајању Сусиане Еламитском царству, суккалмахс осигурало да Суса остане главно средиште. Овај процес се огледа у различитим сферама. На пример, Еламити нису наметнули свој језик Сузијанцима, велика већина докумената из овог периода ископаних у Сузи, већина их је правних или економских текстова везаних за свакодневни живот у име суккалмах или а суккал, написане су на акадском. Слично, Сузијанци су сачували свој сузо-мезопотамски пантеон на чијем је челу био Иншушинак, заштитничко божанство града (види ви доле). Богови еламитског порекла били су ретки. Коначно, ову семитизацију, или вестернизацију, илуструје наслов. Наслов & куоткинг оф Ансхан анд Суса & куот који је носио Епарти, оснивач династије, убрзо је напуштен у корист титула које су припадале мезопотамским функционерима постављеним у Сусиани или Еламу у периоду Ур ИИИ. Врховну власт имали су суккалмах. Дешавало се да владар пренесе одређена овлашћења на своју децу, која су тада добила титулу & куотсуккал од Елама и Симашког & куот док је био задужен за источне провинције царства и & куотсуккал од Сузе & куот када је управљао Сусианом. Овај последњи наслов могао би да се замени & куоткинг оф Суса. & Куот

Стога је потребно оставити по страни теорију о подјели моћи Еламита (Цамерон, стр. 71-72). Наслеђивање престола било је засновано на мушкој примогенитури, са, међутим, важним додатним елементом: различитим степенима легитимитета који је доказ примат ендогамије над егзогамијом. Дете рођено у заједници краља са еламитском принцезом, односно странцем, било је легитимно. Дете рођено у краљевој заједници са сопственом сестром имало је већи степен легитимитета. Старији син рођен у браку суверена с принцезом изван породице (егзогамија) морао је тако уступити престо млађем брату рођеном у каснијој заједници краља и његове сестре (ендогамија). Врхунски легитимитет добио је син рођен у краљевој заједници са својом ћерком. То је био случај неколико векова касније са Хутелутуш-Иншушинаком, који је изгледа био син Шутрук-Наххунте од његове ћерке Наххунте-уту (Валлат, 1985). У случају да суверен није имао мушког наследника или је наследник био премлад да би вршио власт, тада је, као и често другде, власт била обезбеђена колатералном граном (Валлат, 1994).

Удружење а & куотсуккал од Елама и од Симашког & куот и а & куотсуккал Сузе & куот са врховном влашћу суккалмах није било правило. Понекад се, међутим, дешавало да је краљ повезивао своју децу на власти из практичних разлога: Вероватно је, као у доба Ахеменида, двор напустио екстремну врелину Сузе у лето и склонио се на умереније висоравни. Стога је било паметно оставити човека од поверења на челу ниских земаља.

Средњи еламитски период (око 1500-1100 п.н.е.).

Средњеламитски период обележен је оштрим преокретом у односу на претходни период. Њу је, у ствари, окарактерисала & цитатизација & куот; Сусиана. Краљеви (Табела 2) напустили су титулу суккалмах или суккал у корист старог наслова & куоткинг оф Ансхан анд оф Суса & куот (или & куоткинг Суса и Ансхан & куот у акадским натписима). Акадски језик, који се још увек користио у оквиру прве породице владара, Кидинуида, постао је реткост у натписима каснијих Игихалкида и Шутрукида. Штавише, у овом периоду је еламитски пантеон наметнут у Сусиани и достигао врхунац своје моћи изградњом политичко -верског комплекса у Цхогха Занбилу (к.в.).

"Куотдинасти" куидинуида (око 1500-1400 п.н.е.).

Израз "куотдинасти" за Кидинуиде је можда непримерен, јер нема назнака о било каквом сродничком односу међу пет владара који су наследили један другог у поретку који још није сигуран: Кидину, Иншушинак-сункир-наппипир, Тан-Рухуратер ИИ, Шалла и Тепти-Ахар (Стеве, Гасцхе и Де Меиер, стр. 92-100). Суса и Хафт Тепе (древни Кабнак) пружили су доказе (Реинер, 1973б Херреро) о прекиду између периода суккалмахс и период средњег Еламита. Први елемент био је титуларни наслов: Кидину и Тепти-ахар су се обликовали и цитирали "Суза и Анзан" и тако се повезали са старом традицијом. Обојица су се такође називали "Кирвашир -овим служитељем", "еламитским божанством", уводећи тако Пантеон са висоравни у Сусиану. Међутим, као и у претходном периоду, они су наставили да користе акадски у свим својим натписима.

Династија Игихалкид (око 1400-1210 п.н.е.).

Донедавно је династија Игихалкид деловала као једна од најпознатијих у историји Еламита. Веровало се (нпр. Столпер, 1984, стр. 35-38) да је, након рације мезопотамског владара Касита Куригалзуа ИИ (1332-08 пне), неки Хурпатила, краљ Елама, преузео власт Иги-халкијем. око 1320, моћ коју је потом пренео на својих шест наследника, од којих је најславнији био Унташ-Напириша, који је изградио чувени зигурат у Чоги Занбилу (око 1250). Овај период је завршен Кидин-Хутраном, који је окончао величину Касита освојивши две победе над Енлил-надин-шуми (1224) и Адад-шума-иддина (1222-17).

Комбиновани подаци из писма које се сада налази у Вордерасиатисцхес музеју у Берлину (Ван Дијк, 1986) и два фрагмента статуе поново откривене у Лувру (Стеве и Валлат, стр. 223-38) довели су до потпуне ревизије овога шема. Писмо у Берлину је нео-вавилонски документ написан на акадском, док фрагменти статуе садрже натпис на еламитском језику. Писмо је упутио један еламитски краљ чије се име изгубило, али који је можда могао бити Шутрук-Наххунте (види доле) како би потврдио своју тврдњу да влада Вавилонијом, име особе којој је упућено такође није сачувано у писму. У прилог својој тврдњи, краљ је споменуо имена свих еламитских краљева који су се оженили каситским принцезама, а затим и имена деце рођене из ових синдиката. На пример, непосредни наследник Иги-халкија, Пахир-ишшан, оженио се сестром или кћерком Куригалзуа И, чија је владавина престала 1374. године п.н.е., што имплицира да је династија Игихалкид била старија око један век него што се раније мислило. Надаље, у овом тексту се спомињу два до тада непозната краља, Кидин-Хутран, син Унташ-Напирише (који није могао бити Кидин-Хутран који се борио против Касита), и његов син Напириша-унташ. Како се фрагменти статуе Лоувре приписују другом Кидин-Хутрану, сину Пахир-ишшана, мора да су у овој династији постојала три краља истог имена: Кидин-Хутран И, син Пахир-ишшана Кидин-Хутран ИИ, син Унташа-Напирише и Кидин-Хутрана ИИИ, чије је очинство непознато. Број краљева за које се зна да су наследили еламитско престо повећан је са седам на десет, без икакве сигурности да је списак потпун. Заправо, први сачувани опис ове династије јавља се у тексту Шутрукид Шилхак-Иншушинака (Кониг, 1965., бр. 48), у којем је набројао оне своје претходнике који су обновили храм Иншушинак. Што се тиче берлинског писма, у њему се помињу само династије које су се удале за каситске принцезе или њихову децу. Краљ који није припадао ниједној од ове две категорије остао би непознат. Коначно, сада се може потврдити да Хурпатила није био еламитски краљ, већ краљ земље познате као Еламмат (Гассан).

Главна карактеристика ове династије је да је "цитирала" Сузиану вјерски комплекс у Цхогха Занбилу, древном Дур-Унташу (или Ал Унташ-Напириша), доказ ове политике, која је покренута под "кидинуидима." Док су Епартиди усвојили свој наслов, богове и језик од Сузиана, Игихалкиди су наглашавали еламски аспект Сусиане. Документи написани на акадском језику стога су посебно ријетки из њихове владавине, а већина су само проклетства против оних који би могли ометати намјенска дјела, као да би такви гњеви могли доћи само из Месопотамије. Друго, оживљена је стара краљевска титула и цитирање Ансхана и Сузе. Коначно и најважније, богови висоравни појавили су се на снази у Сусиани. На пример, став Унташ-Напирише у Цхогха Занбилу открива. Краљ је започео изградњом малог зигурата усред дворишта 105 м2 окруженог храмовима. Овај први зигурат носио је обавезну посвету богу туторству Сузи и Сузијани, Иншушинаку. Али врло брзо краљ се предомислио и предузео изградњу великог зигурата. Мали је уништен, а зграде које су окруживале четвртасто двориште уграђене су у прву причу о новом споменику, који се састојао од пет прича, свака мање површине од оне испод (Гхирсхман Амиет, 1966, стр. 344-49 ). Мора се нагласити да је нова зграда заједнички посвећена Напириши, главном богу Ансхана, и Иншушинаку, који се увек спомињао други, па чак и трећи када је именован и Киририша, сарадник Напирише. Примат компоненте Еламита над компонентом Сузе огледао се на божанском плану. Али ситуација је била још сложенија. Унутар три концентрична зида у Цхогха Занбил храмови су изграђени за различите богове новог сузо-еламитског пантеона, и чини се да су сви саставни елементи у Еламитској конфедерацији били заступљени (Стеве, 1967). На пример, Пиникир, Хумбан, Кирмашир и Наххунте вероватно су припадали аванитском пантеону, док су Рухуратер и Хишмитик били симашког порекла. Међу аншанитским боговима могу се поменути пар Напириша и Киририша, као и Килах-шупир и Манзат. Друга божанства сузо-мезопотамског порекла, попут Иншушинака, Ишмекараба, Набуа, Шамаша и Адада, помогла су да се успостави равнотежа између моћи Еламита и Сузијана. Стварање овог града ни из чега имало је више политички него религијски карактер, јер је имплицирало културно и политичко потчињавање Сусиане од старе еламитске конфедерације. Занимљиво је да је овај огромни комплекс брзо напуштен. Ниједан краљ осим Унташ-Напирише није оставио своје име тамо, а Шутрук-Наххунте је известио да је пренео неке натписе од Дур-Унташа до Сузе. Ништа се не зна о два непосредна наследника Унташ-Напирише, Кидин-Хутран ИИ и Напириша-Унташ. Кампање које је предводио последњи владар династије Кидин-Хутран ИИИ против каситских краљева Енлила-надин-шумија и Адад-шума-иддине из Вавилоније доказ су да су се добри односи који су постојали између две краљевске породице брзо погоршали .

Династија Шутрукид (око 1210-1100 п.н.е.).

Под Шутрукидима Суса је повратила своју величину, коју је донекле помрачила Цхогха Занбил, а еламитска цивилизација засјала је у свом свом сјају. Богатство Шутрук-Наххунтеа и његова три сина и наследника, Кутир-Наххунте ИИ, Шилхак-Иншушинак и Хутелутуш-Иншушинак омогућило је тим новим & куоткингсима Ансхана и Сузе & куот; посебно Сусиана са луксузно обновљеним храмовима.

Шутрук-Наххунте, син Халлутуш-Иншушинака, можда је након вавилонског одбацивања еламитских претензија на суверенитет у горе споменутом берлинском писму предузео неколико кампања против Мезопотамије, одакле је однео бројне трофеје које је уписао својим именом . Тако је познато да је напао Акад, Вавилон и Ешнунну, од којих је последњи однео статуе Маништусу. It was he who brought to Susa such renowned documents as the code of Hammurabi and the stele of Naram-Sin. In 1158 B.C.E. he killed the Kassite king, Zababa-šuma-iddina, and placed his own eldest son, Kutir-Nahhunte, on the throne of Babylon. When Šutruk-Nahhunte died Kutir-Nahhunte succeeded him and continued his policy in Mesopotamia, putting an end to the long Kassite dynasty by deposing Enlil-nadin-ahi (1157-55 B.C.E.). He reigned only a short time before he was succeeded by his brother Šilhak-Inšušinak, who left a large number of inscriptions in Elamite, recording his numerous campaigns against Mesopotamia, on one hand, and, on the other, dedicating to the gods temples that he built or restored for example, on one stele twenty temples "of the grove" in Susiana and Elam are mentioned (König, 1965, no. 48). The last king of the dynasty, Hutelutuš-Inšušinak, who called himself sometimes "son of Kutir-Nahhunte and of Šilhak-Inšušinak" and sometimes "son of Šutruk-Nahhunte, of Kutir-Nahhunte, and of Šilhak-Inšušinak," was probably a son of Šutruk-Nahhunte by his own daughter, Nahhunte-utu (Vallat, 1985, pp. 43-50 idem, 1994), apparently another example of incest in the royal Elamite family. Less brilliant than his predecessors, Hutelutuš-Inšušinak had to abandon Susa briefly to Nebuchadnezzar (1125-04 B.C.E.). He took refuge at Anshan, where he built or restored a temple (Lambert Reiner, 1973b), then returned to Susa, where his brother Šilhina-amru-Lagamar may have succeeded him. With this king Elamite power faded from the political scene for a long time.

The Neo-Elamite Period (1100-539 B.C.E.).

The essential element that distinguished the Neo-Elamite period was the massive arrival of Iranians on the Iranian plateau, which had the result of reducing still further what remained of the former Elamite empire. Although these invaders appeared only late in the Elamite texts, they were documented in Assyrian sources, where two groups of Medes were distinguished: the Medes or "powerful Medes" and the "distant Medes" or "Medes who live beside Mount Bikni, the mountain of lapis lazuli." The first group, which occupied the region around Ecbatana (q.v. modern Hamadân), was well-known because of its frequent and often warlike contacts with the Assyrians, but the second group, which encompassed all the tribes that held territories between the region around modern Tehran and eastern Afghanistan was not the Achaemenids (and following them Herodotus) designated the latter group by their proper names: Parthians, Sagartians, Arians, Margians, Bactrians, Sogdians, and probably neighboring peoples. In the Assyrian annals, however, all these Iranian tribes were confused under the general appellation "distant Medes." An identification of Mount Bikni with Damâvand (q.v. Cameron, p. 149) or Alvand (Levine, 1974, pp. 118-19) must thus be rejected. An identification with the sources of lapis lazuli in Badakhšan was not only credited by some classical authors but also lends a certain coherence to history, whether recorded by Assyrians, Elamites, or Iranians (Vallat, 1993).

The slow progression of the Medes and the Persians across the plateau pushed the Elamites in the region of Anshan toward Susiana, which had been the second center of their empire for almost a millennium and a half. The country of Anshan gradually became Persia proper while Susiana then—and only then—became known as Elam. In most sources of the period, particularly those from Mesopotamia, Susiana is designated as Elam. Nevertheless, the Neo-Elamite kings (Table 3) still called themselves "king of Anshan and of Susa," except for the last three, Ummanunu, Šilhak-Inšušinak II, and Tepti-Humban-Inšušinak.

Neo-Elamite I (ca. 1100-770 B.C.E.).

No Elamite document from this first phase of two and a half centuries provides any historical information. The tablets from Malyan (Stolper, 1984), which M.-J. Steve (1992, p. 21) attributes to the beginning of the period, reveal that Anshan was still at least partially Elamite, for almost all the individuals mentioned in them had names of Elamite origin. Mesopotamian tablets from the same period offer very little additional information it is known only that the Babylonian king Mar-biti-apla-usáur (984-79 B.C.E.) was of Elamite origin and that Elamite troops fought on the side of the Babylonian king Marduk-balassu-iqbi against the Assyrian forces under Šamši-Adad V (823-11 B.C.E.).

Neo-Elamite II (ca. 770-646 B.C.E.).

Only after the middle of the 8th century B.C.E. does the Babylonian Chronicle (Grayson, 1975) provide the elements of a historical framework, particularly the role of Elam in the conflicts between Babylonians and Assyrians. The king Humban-nikaš (743-17 B.C.E.), son of Humban-tahra and brother of Humban-umena II, came to the aid of Merodach-baladan against the Assyrian Sargon II, which seems to have had little permanent result, as his successor, Šutruk-Nahhunte II (716-699), son of Humban-umena II, had to flee from Sargon's troops during an attempt on the region of [email protected] in 710. The Elamite was again defeated by Sargon's troops two years later finally he was beaten by Sargon's son Sennacherib, who dethroned Merodach-baladan and installed his own son Aššur-nadin-šumi on the throne of Babylon. Šutruk-Nahhunte was then murdered by his brother Hallušu, mentioned in the Babylonian Chronicle (698-93). After several skirmishes with the troops of Sennacherib, Hallušu was assassinated and replaced by Kudur, who quickly abdicated the throne in favor of Humban-umena III (692-89). Humban-umena recruited a new army, including troops from Ellipi, Parsumaš, and Anshan, in order to assist the Babylonians in the battle against the Assyrians at Halule on the Tigris in 691. Each side proclaimed itself the victor, but Babylon was taken by the Assyrians two years later. Elamite relations with Babylonia began to deteriorate during the reign of Humban-haltaš II (680-75), son of Humban-haltaš I (688-81), which may explain why his brother and successor, Urtak (674-64), at first maintained good relations with the Assyrian king Aššurbanipal (668-27), who helped him by sending wheat during a famine. But peaceable relations with Assyria also deteriorated, and it was after a new Elamite attack on Mesopotamia that the king died. He was replaced on the throne by Te-Umman (664-53 B.C.E.). The new king was the object of a new attack by Assurbanipal, who, after the battle of the Ulaï in 653, put an end to the king's life. After this victory Aššurbanipal installed in power the son of Urtak, who had taken refuge in Assyria. Humban-nikaš II (Akkadian Ummanigaš) was installed at Madaktu, an advance post toward Mesopotamia, and Tammaritu at Hidalu, a retreat in the eastern mountains on the road to Anshan. These two towns thus functioned as capitals from the beginning of the 7th century, to the detriment of Susa. The war that broke out between Aššurbanipal and his brother Šamaš-šum-ukin, whom he had installed on the throne of Babylon, provided some respite for the Elamites, who profited from it to fight among themselves. Tammaritu captured the throne of Humban-nikaš II and was in turn driven out to Assyria by Indabigaš, who was himself killed by Humban-haltaš III in 648. The collapse of the Elamite kingdom seems even clearer when it is realized that a certain Umba-habua reigned at Bupila and that Pa'e was called "king of Elam" at Bît-Imbi. The coup de grace, however, was delivered by Aššurbanipal in 646, when he sacked Susa after having devastated the whole of Susiana (Streck Aynard Grayson, 1975).

The defeat of the Elamites was, however, less devastating than Aššurbanipal made it appear in his annals, for after his victory the Elamite kingdom rose from the ashes with Šutur-Nahhunte, son of Humban-umena III.

Neo-Elamite III (646-539?B.C.E.).

So far nothing has been known about the century between the sack of Susa by Aššurbanipal in 646 and the conquest of Susiana, thus of Elam, by the Achaemenids, perhaps by Cyrus in 539. This apparent gap in the history was owing in fact to two errors of interpretation by modern scholars, who, first, considered that the Neo-Elamite kings Šutruk-Nahhunte, son of Humban-umena Šutur-Nahhunte, son of Humban-umena and sometimes even Šutur-Nahhunte, son of Indada, were the names of a single sovereign (Hinz, 1964, pp. 115-20). Now, it is possible to show that they belonged to three different individuals. The first, who reigned from 717 to 699, is known from the Mesopotamian sources. He was the son of Humban-umena II (ca. 743), whereas Šutur-Nahhunte was the son of Humban-umena III (692-89) and reigned after the fall of Susa. As for Šutur-Nahhunte, son of Indada, he was a petty king in the region of Èza/Malâmîr in the first half of the 6th century (Vallat, 1995).

The second error of interpretation was to have considered the names of the Elamite kings mentioned in the Mesopotamian documents as simple distortions of the names of kings known from their inscriptions at Susa. For example, it was believed that the name Šutruk-Nahhunte was rendered Šutur-Nahhunte in Assyria and Ištar-hundu in Babylonia. Again, it can be demonstrated from internal analysis of the Elamite documents that these identifications are erroneous and that, with the exception of Šutruk-Nahhunte II, all the Neo-Elamite kings known from Susian inscriptions reigned after Aššurbanipal's sack of Susa (Vallat, 1996).

For this period no text furnishes a synchronism with Mesopotamia. Nevertheless, one group of more than 300 tablets (Scheil, 1909) can be dated by the iconography of their seal impressions to the first quarter of the 6th century. Analysis of the language of these documents, which was no longer classical but not yet Achaemenid, reveals details that permit a chronology in relation to other inscriptions. In addition, on one of these tablets a king (Ummanunu) and on another the name of Humban-kitin, who was probably the son of Šutur-Nahhunte, are mentioned (Vallat, 1995). It is thus possible to locate the reigns of Šutur-Nahhunte, son of Humban-umena III Hallutaš-Inšušinak, son of Humban-tahra II and Atta-hamiti-Inšušinak, son of Hutran-tepti in the second half of the 7th century. Ummanunu, who is mentioned in the tablets from the Acropolis, appears to have been the father of Šilhak-Inšušinak II, himself the father of Tepti-Humban-Inšušinak. These three individuals ruled in succession between 585 and about 539, at a time when Elamite royalty seems to have been fragmented among different small kingdoms, though it is not possible to determine that there was any sort of vassal relationship with the king of Susa. It is thus known that Šutur-Nahhunte, son of Indada ruled in the region of Malâmîr Humban-šuturuk, son of Šati-hupiti, probably in the region of Kesat in what was later Elymais and the first Achaemenids over the city of Anshan. It is interesting to note that the three kings at the end of the 7th century (Šutur-Nahhunte, Hallutaš-Inšušinak, and Atta-hamiti-Inšušinak) still called themselves "king of Anzan and of Susa" or "enlarger of the kingdom of Anzan and of Susa," whereas Ummanunu and Šilhak-Inšušinak II bore the simple title "king," without any further specification, and Tepti-Humban-Inšušinak did not even allude to his royal position! This last known king of Elam did boast, however, of having led a campaign in the Zagros.

The Achaemenid period (539-331 B.C.E.).

With the Achaemenids in general and Darius I (q.v.) in particular Susa regained its previous greatness, but Elam lost its independence, becoming the third "province" of the empire, after Persis and Media. Curiously, in that period, though the country was called Elam (Elamite Hatamtu, Akkadian NIM) in the sources, in Old Persian it was called Susiana (Uja). Susa eclipsed the other capitals, like Anshan and Pasargadae, in Cyrus' time and even Persepolis, founded by Darius himself, and Ecbatana. It is striking, for example, that officials traveling to such distant destinations as Egypt, India, or Arachosia departed from Susa and returned to Susa, as confirmed in numerous archival tablets found at Persepolis (Hallock, nos. 1285-1579). Furthermore, these documents were written in Elamite, as if Darius had wished to make use of a class of scribes belonging to an already existing administration. The majority of royal inscriptions were written in Old Persian, Akkadian, and Elamite versions, but Elamite had by then absorbed Iranian influences in both structure and vocabulary. The Elamite gods, after having benefited from a final revival of the cult under Darius and Xerxes, disappeared forever from the documents. Elam was absorbed into the new empire, which changed the face of the civilized world at that time.

(For abbreviations found in this bibliography, see "Short References.")


Почетак

Proto-Elamite is still largely undeciphered, although a majority of the material has been abailable for study for more than three quarters of a century.

Early work on proto-Elamite centered around comparing individual signs with signs from the neighboring cuneiform writing system. It has since been conclusively shown that a graphical similarity between signs from two writing systems is not proof of a semantical similarity.

For a variety of reasons it has been argued that proto-Elamite was used to write Elamite, a language which is first attested around 2300 BC. This cannot be proven at present, although it is of course a possibility. However, the earliest proto-Elamite tablets, if not all, were in fact language neutral. Although this is not the same as suggesting that they could be read by anyone, it means that they were not coding speech.

Since the publication of Jöran Friberg's groundbreaking study, concerning ancient Near Eastern metrology, in the seventies, the decipherment of the world's earliest writing systems has been moving steadily away from a traditional linguistic research mapping individual signs in complex strings onto the grammatical elements of a spoken language, and into the realm of history of science and related fields.


Proto-Elamite script [ edit ]

It is uncertain whether the Proto-Elamite script was the direct predecessor of Linear Elamite. Both scripts remain largely undeciphered, and it is mere speculation to postulate a relationship between the two.

A few Proto-Elamite signs seem either to be loans from the slightly older proto-cuneiform (Late Uruk) tablets of Mesopotamia, or perhaps more likely, to share a common origin. Whereas proto-cuneiform is written in visual hierarchies, Proto-Elamite is written in an in-line style: numerical signs follow the objects they count some non-numerical signs are 'images' of the objects they represent, although the majority are entirely abstract.

Proto-Elamite was used for a brief period around 3000 BC ⎘] ⎙] (Jemdet Nasr period in Mesopotamia), whereas Linear Elamite is attested for a similarly brief period in the last quarter of the 3rd millennium BC.

Proponents of an Elamo-Dravidian relationship have looked for similarities between the Proto-Elamite script and the Indus script. ⎚]

Inscription corpus [ edit ]

The Proto-Elamite writing system was used over a very large geographical area, stretching from Susa in the west, to Tepe Yahya in the east, and perhaps beyond. The known corpus of inscriptions consists of some 1600 tablets, the vast majority unearthed at Susa.

Proto-Elamite tablets have been found at the following sites (in order of number of tablets recovered):

    (more than 1500 tablets) , or Malyan (more than 30 tablets) (27 tablets) (22 tablets) (two tablets) (one tablet) (one tablet)

None of the inscribed objects from Ghazir, Chogha Mish or Hissar can be verified as Proto-Elamite the tablets from Ghazir and Choga Mish are Uruk IV style or numerical tablets, whereas the Hissar object cannot be classified at present. The majority of the Tepe Sialk tablets are also not proto-Elamite, strictly speaking, but belong to the period of close contact between Mesopotamia and Iran, presumably corresponding to Uruk V - IV.

Decipherment attempts [ edit ]

Although Proto-Elamite remains undeciphered, the content of many texts is known. This is possible because certain signs, and in particular a majority of the numerical signs, are similar to the neighboring Mesopotamian writing system, proto-cuneiform. In addition, a number of the proto-Elamite signs are actual images of the objects they represent. However, the majority of the proto-Elamite signs are entirely abstract, and their meanings can only be deciphered through careful graphotactical analysis.

While the Elamite language has been suggested as a likely candidate underlying the Proto-Elamite inscriptions, there is no positive evidence of this. The earliest Proto-Elamite inscriptions, being purely ideographical, do not in fact contain any linguistic information, and following Friberg's 1978/79 study of Ancient Near Eastern metrology, decipherment attempts have moved away from linguistic methods.

In 2012, Dr Jacob Dahl of the Faculty of Oriental Studies, University of Oxford, announced a project to make high-quality images of Proto-Elamite clay tablets and publish them online. His hope is that crowdsourcing by academics and amateurs working together would be able to understand the script, despite the presence of mistakes and the lack of phonetic clues. ⎛] Dahl assisted in making the images of nearly 1600 Proto-Elamite tablets online. ⎜ ]

Clay tokens circa 3500 BC (Uruk period) terracotta from Susa Louvre (Paris)


Proto-Elamite Tablets - History

This Reflectance Transformation Imaging (RTI) system at the Ashmolean Museum in Oxford takes photographs of the tablets in 76 different light settings.

One of the many proto-Elamite documents scanned and made available to the public through the Cuneiform Digital Library Initiative website.

The vast majority of the proto-Elamite texts come from the capital at Susa (Biblical Shushan), a city that played a major role proto-Elamite, Elamite, Mesopotamian, Persian and Parthian history over the course of several millennia. Shushan is well known from the Hebrew Bible Esther becomes a queen there before saving the Jews, and Nehemiah and Daniel both reside there during the Babylonian exile. The Book of Jubilees (8:21 & 9:2) connects Susa to the earlier Elamite population, who are mentioned in earlier Biblical narratives. According to the Bible, the Elamites are descendants of Elam, one of the sons of Shem and grandson of Noah.

While the Tower of Babel narrative presents a Biblical tradition for the origins of the Elamite language and people, the uncertain connection between the Elamites and their proto-Elamite predecessors has proved a challenge for scholars. The script includes some common elements with early Mesopotamian writing, but a lack of bilingual texts and a great deal of scribal deviations have hampered the researchers’ ability to discover linguistic patterns. The language appears to use both symbolic and phonetic combinations, but the poor scribal tradition and the uncertain relationship with neighboring or later Elamite languages has challenged linguists for decades. However, with the development of RTI technologies and a new universal access made available through digitization, researchers are confident that they have reached the breakthrough point.

Want to try a crowdsourcing project to help ancient research? Find out how you can help with the Oxyrhynchus Papyri in “Scholars Seek Amateur Assistance.”


Proto-Elamite script

It is uncertain whether the Proto-Elamite script was the direct predecessor of Linear Elamite. Both scripts remain largely undeciphered, and it is mere speculation to postulate a relationship between the two.

A few Proto-Elamite signs seem either to be loans from the slightly older proto-cuneiform (Late Uruk) tablets of Mesopotamia, or perhaps more likely, to share a common origin. Whereas proto-cuneiform is written in visual hierarchies, Proto-Elamite is written in an in-line style: numerical signs follow the objects they count some non-numerical signs are 'images' of the objects they represent, although the majority are entirely abstract.

Proto-Elamite was used for a brief period around 3000 BC [5] [6] (Jemdet Nasr period in Mesopotamia), whereas Linear Elamite is attested for a similarly brief period in the last quarter of the 3rd millennium BC.

Proponents of an Elamo-Dravidian relationship have looked for similarities between the Proto-Elamite and the Indus script. [7]

Inscription corpus

The Proto-Elamite writing system was used over a very large geographical area, stretching from Susa in the west, to Tepe Yahya in the east, and perhaps beyond. The known corpus of inscriptions consists of some 1600 tablets, the vast majority unearthed at Susa.

Proto-Elamite tablets have been found at the following sites (in order of number of tablets recovered):

  • Susa (more than 1500 tablets) , or Malyan (more than 30 tablets)
  • Tepe Yahya (27 tablets)
  • Tepe Sialk (22 tablets) (two tablets) (one tablet) (one tablet)

None of the inscribed objects from Ghazir, Chogha Mish or Hissar can be verified as Proto-Elamite the tablets from Ghazir and Choga Mish are Uruk IV style or numerical tablets, whereas the Hissar object cannot be classified at present. The majority of the Tepe Sialk tablets are also not proto-Elamite, strictly speaking, but belong to the period of close contact between Mesopotamia and Iran, presumably corresponding to Uruk V - IV.

Decipherment attempts

Although Proto-Elamite remains undeciphered, the content of many texts is known. This is possible because certain signs, and in particular a majority of the numerical signs, are similar to the neighboring Mesopotamian writing system, proto-cuneiform. In addition, a number of the proto-Elamite signs are actual images of the objects they represent. However, the majority of the proto-Elamite signs are entirely abstract, and their meanings can only be deciphered through careful graphotactical analysis.

While the Elamite language has been suggested as a likely candidate underlying the Proto-Elamite inscriptions, there is no positive evidence of this. The earliest Proto-Elamite inscriptions, being purely ideographical, do not in fact contain any linguistic information, and following Friberg's 1978/79 study of Ancient Near Eastern metrology, decipherment attempts have moved away from linguistic methods.

In 2012, Dr Jacob Dahl of the Faculty of Oriental Studies, University of Oxford, announced a project to make high-quality images of Proto-Elamite clay tablets and publish them online. His hope is that crowdsourcing by academics and amateurs working together would be able to understand the script, despite the presence of mistakes and the lack of phonetic clues. [8] Dahl assisted in making the images of nearly 1600 Proto-Elamite tablets online. [9]


Proto-Elamite Tablets - History

A short history of money.
Agustí Chalaux de Subirà, Brauli Tamarit Tamarit.

Numbers and Measures in the Earliest Written Records.

1. PROTO-SUMERIAN TABLET from Jemdet Nasr in Iraq records the rations allotted to a total of 40 men in the course of a five-day week. The signs farthest to the left in the top three rows indicate «Day 1», «Day 2» and «Day 3». The text on the reverse of the tablet indicates that each of the men received rations equivalent in value to two minor units of barley per day. Barley was the currency of the period. The triangular sign near the right end of the fourth row probably means «workers». The tablet is in the British Museum.

2. IRAQ AND IRAN are the regions of southwest Asia where early forms of writing arose before 3000 B.C., primarily for the purpose of recording numbers and commodities. The seven sites in Iraq have yielded numerons cuneiform tablets. Two of them, Jemdet Nasr and Uruk, are the sources of tablets bearing the earliest Mesopotamian script, proto-Sumerian. The five sites in Iran, Susa in particular, are the sources of a linguistically unrelated script, proto-Elamite, that is about as old as proto-Sumerian. Both scripts relied on essentially identical special notations to represent numbers and measures, so that the tablets bearing numerical records and accounts are decipherable (Source: Alan D. Iselin).

3. CUNEIFORM TABLET FROM LARSA, described in 1855 by Sir Henry Rawlinson, is reproduced in part. The script is Old Babylonian cuneiform the text is a table of square roots. Next to the top two and bottom two lines are transliterations into English script and Arabic numerals (црн). Below the transliterations are free translations (боја). Many such tablets were study copies made by novice scribes (Source: Alan D. Iselin).

4. ANOTHER TABLET FROM LARSA, part of a conversion table for linear measurements, was also probably a novice scribe's practice exercise. At the right, from the top to the 10th row, is a single column of numbers from 2 to 12 (боја), omitting 7. The last intact line, from left to right, reads «Two beru [equals] 12». Because in the Old Babylonian script the numbers 12, 12 X 60 and 12 X 60 2 were all written in the same way, what this actually means is that two beru are equal to a distance of 43,200 cubits (12 X 60 2 cubits), The missing 7 may be a mistake (Source: Alan D. Iselin).

5. RELIGIOUS OFFERINGS OF BEER are recorded on the obverse side (лево) and reverse side (јел тако) of this Sargonic-period tablet from Umma in Iraq. The signs at the left in the top three rows of the obverse side respectively indicate three jars of beer, one jar and one jar. The colored symbols to the right in the first line are units of capacity, from left to right a bariga и а бан (six бан make one bariga). The unit below that is five бан and below that three бан. The sense of the three lines is that a daily offering of beer is to be made, consisting of three one-бан jars with a value in barley of one bariga, of one jar with a value of five бан and of one additional jar valued at only three бан. The wide line (4) of the reverse side summarizes the total value of the offering over a month of 30 days: from left to right (боја) 3 times 10 гур plus 6 гур plus 1 bariga. (Four bariga is equal to one гар). The last line of tbe reverse side (5) records the date «Year 2, Month 4» (Source: Alan D. Iselin).

6. PROTO-SUMERIAN TEXT FROM URUK records the amount of emmer wheat given to a number of men and women. The system of capacity notations in archaic texts such as this one proceeds from a major unit (М. in the factor diagram above the text) via a principal unit (Ц.) to a minor unit (м) and fractions of a minor unit. The double lines that appear with the units of measure indicate the grain is emmer. (A different symbol, an ear of grain, represents barley). The text reads from right to left and units are in color. Two supervisors, а и б, respectively receive 64 Ц. and 6 Ц.. Six of seven men (ц-l, ц-2, ц-4, ц-5, ц-6 and ц-7) receive 1 Ц. each one man (ц-3) receives 2 Ц.'s. Three women (д-l, д-2 and д-3) respectively get 3 м's, 2 м's and 3 м's (Source: Alan D. Iselin).

7. ANOTHER PROTO-SUMERIAN TEXT, an exercise dealing with large quantities of bread and beer, uses a «bi-sexagesimal» number system shown in the factor diagram above the text. The largest number is 20 X 60 the smallest is 1. Boxes farthest to the left in the top row (а) state that 6,000 loaves of bread (valued at a fractional minor unit of barley each) would have a total cost of 1 М. + 3 X 6 Ц. + 2 Ц. (equal to 200 Ц.). Boxes farthest to left in the second row (б) state that 5 (X 60 is understood) jars of beer would have a cost of 3 X 6 Ц. + 2 Ц., or 15 jars per Ц. (Source: Alan D. Iselin).

8. PROTO-ELAMITE TABLET FROM SUSA shows lines of number signs only along its top and bottom edges. Much of the remaining surface of the tablet is marked by the impression of a cylinder seal that shows lions dominating bulls and vice versa. The signs to the right at the top of the tablet summarize many entries on the reverse side of the tablet: slightly more than 1,200 principal units of capacity. To the left is a smaller number, about 360 principal units. It is probably a tax or fee imposed on the transaction by the authorities (Source: Vincent Scheil).


Proto-Elamite

The Proto-Elamite period is the time from ca. 3400 BC to 2500 BC. [ 1 ] In archaeological terms this corresponds to the late Banesh period, and it is recognized as the oldest civilization in Iran.

The Proto-Elamite script is an Early Bronze Age writing system briefly in use before the introduction of Elamite cuneiform.

Садржај

Overview [ edit ]

During the period 8000–3700 BC, the Fertile Crescent witnessed the spread of small settlements supported by agricultural surplus. Geometric tokens emerged to be used to manage stewardship of this surplus. [ 2 ] The earliest tokens now known are those from two sites in the Zagros region of Iran: Tepe Asiab and Ganj-i-Dareh Tepe. [ 3 ]

The Mesopotamian civilization emerged during the period 3700–2900 BC amid the development of technological innovations such as the plough, sailing boats and copper metal working. Clay tablets with pictographic characters appeared in this period to record commercial transactions performed by the temples. [2]

Besides Susa, one important Proto-Elamite site is Tepe Sialk, where the only remaining Proto-Elamite ziggurat is still seen. Texts in the undeciphered Proto-Elamite script found in Susa are dated to this period. It is thought that the Proto-Elamites were in fact Elamites (Elamite speakers), because of the many cultural similarities (for example, the building of ziggurats), and because no large-scale migration to this area seems to have occurred between the Proto-Elamite period and the later Elamites. But because their script is yet to be deciphered, this theory remains uncertain.

Some anthropologists, such as John Alden, maintain that Proto-Elamite influence grew rapidly at the end of the 4th millennium BC and declined equally rapidly with the establishment of maritime trade in the Persian Gulf several centuries later.

Proto-Elamite pottery dating back to the last half of the 5th millennium BC has been found in Tepe Sialk, where Proto-Elamite writing, the first form of writing in Iran, has been found on tablets of this date. The first cylinder seals come from the Proto-Elamite period, as well. [4]

Proto-Elamite script [ edit ]

It is uncertain whether the Proto-Elamite script was the direct predecessor of Linear Elamite. Both scripts remain largely undeciphered, and it is mere speculation to postulate a relationship between the two.

A few Proto-Elamite signs seem either to be loans from the slightly older proto-cuneiform (Late Uruk) tablets of Mesopotamia, or perhaps more likely, to share a common origin. Whereas proto-cuneiform is written in visual hierarchies, Proto-Elamite is written in an in-line style: numerical signs follow the objects they count some non-numerical signs are 'images' of the objects they represent, although the majority are entirely abstract.

Proto-Elamite was used for a brief period around 3000 BC [ 5 ] [ 6 ] (Jemdet Nasr period in Mesopotamia), whereas Linear Elamite is attested for a similarly brief period in the last quarter of the 3rd millennium BC.

Proponents of an Elamo-Dravidian relationship have looked for similarities between the Proto-Elamite and the Indus script. [ 7 ]

Inscription corpus [ edit ]

The Proto-Elamite writing system was used over a very large geographical area, stretching from Susa in the west, to Tepe Yahya in the east, and perhaps beyond. The known corpus of inscriptions consists of some 1600 tablets, the vast majority unearthed at Susa.

Proto-Elamite tablets have been found at the following sites (in order of number of tablets recovered):

  • Susa (more than 1500 tablets)
  • Malyan (more than 30 tablets)
  • Tepe Yahya (27 tablets)
  • Tepe Sialk (22 tablets)
  • Jiroft (two tablets)
  • Ozbaki (one tablet)
  • Shahr-e Sukhteh (one tablet)

None of the inscribed objects from Ghazir, Chogha Mish or Hissar can be verified as Proto-Elamite the tablets from Ghazir and Choga Mish are Uruk IV style or numerical tablets, whereas the Hissar object cannot be classified at present. The majority of the Tepe Sialk tablets are also not proto-Elamite, strictly speaking, but belong to the period of close contact between Mesopotamia and Iran, presumably corresponding to Uruk V - IV.

Decipherment attempts [ edit ]

Although Proto-Elamite remains undeciphered, the content of many texts is known. This is possible because certain signs, and in particular a majority of the numerical signs, are similar to the neighboring Mesopotamian writing system, proto-cuneiform. In addition, a number of the proto-Elamite signs are actual images of the objects they represent. However, the majority of the proto-Elamite signs are entirely abstract, and their meanings can only be deciphered through careful graphotactical analysis.

While the Elamite language has been suggested as a likely candidate underlying the Proto-Elamite inscriptions, there is no positive evidence of this. The earliest Proto-Elamite inscriptions, being purely ideographical, do not in fact contain any linguistic information, and following Friberg's 1978/79 study of Ancient Near Eastern metrology, decipherment attempts have moved away from linguistic methods.

In 2012, Dr Jacob Dahl of the Faculty of Oriental Studies, University of Oxford, announced a project to make high-quality images of Proto-Elamite clay tablets and publish them online. His hope is that crowdsourcing by academics and amateurs working together would be able to understand the script, despite the presence of mistakes and the lack of phonetic clues. [ 8 ] Dahl assisted in making the images of nearly 1600 Proto-Elamite tablets online. [9]


Proto-Elamite Codebreakers Try Crowdsourcing To Help Decipher Mystery Language

Researchers at Oxford University hope new technology and crowdsourcing on the Internet will help them decipher the world's oldest writing system that still remains a mystery.

The ancient writing from what is now southwest Iran, called proto-Elamite, was used during the Bronze Age between 3200 BC and 2900 BC but has defied academics who long ago found the Rosetta Stone to understand Egyptian hieroglyphics and other ancient languages. Although proto-Elamite was borrowed from neighboring Mesopotamia, its scribes devised their own symbols that have made it all but undecipherable for millennia.

But now, according to BBC News, scholars believe they have the tools to make significant headway.

"I think we are finally on the point of making a breakthrough," Jacob Dahl, a fellow in the Oriental Studies department at Oxford University, told the BBC. "It's an unknown, uncharted territory of human history."

Dahl and other researchers at Oxford have spent more than a decade studying the right-to-left writing on clay tablets. So far, they have deciphered 1,200 symbols but that merely scratches the surface. Basic words such as "cattle" remain unknown, the BBC adds.

So the scholars have turned to a device known as a Reflectance Transformation Imaging System (RTI). Developed by a team of international developers, RTI uses light to capture photos of every groove on a clay tablet to produce super-sharp images.

Dahl's team shipped an RTI machine to the Louvre museum in Paris, home to the world's largest trove of proto-Elamite tablets, and exposed the tablets to them. The high-resolution images will be put online to allow academics around the world to crowdsource a translation, ideally within two years.

The ancient writing has proven particularly maddening to scholars, Dahl says, because it appears to be full of mistakes that have made deciphering them all the more difficult. There also have been no bilingual texts to use for comparison nor any lists of symbols or primers to use as a reference. In addition, scholars don't know how the language was spoken and thus lack phonetic clues that might have helped their work.

Yet the writing system is hugely important to experts in ancient languages because it was the first to use syllables and represents the first recorded example of one people adopting writing from another people nearby.


Proto-Elamite Tablets - History

P roto-Elamite (3400 – 2500 BC)

The Proto-Elamite period is the time from ca. 3400 BC to 2500 BC. In archaeological terms this corresponds to the late Banesh period, and it is recognized as the oldest civilization in Iran.

The Proto-Elamite script is an Early Bronze Age writing system briefly in use before the introduction of Elamite cuneiform.

During the period 8000–3700 BC, the Fertile Crescent witnessed the spread of small settlements supported by agricultural surplus. Geometric tokens emerged to be used to manage stewardship of this surplus. The earliest tokens now known are those from two sites in the Zagros region of Iran: Tepe Asiab and Ganj-i-Dareh Tepe.

The Mesopotamian civilization emerged during the period 3700–2900 BC amid the development of technological innovations such as the plough, sailing boats and copper metal working. Clay tablets with pictographic characters appeared in this period to record commercial transactions performed by the temples

The most important Proto-Elamite sites are Susa and Anshan. Another important site is Tepe Sialk, where the only remaining Proto-Elamite ziggurat is still seen. Texts in the undeciphered Proto-Elamite script found in Susa are dated to this period. It is thought that the Proto-Elamites were in fact Elamites (Elamite speakers), because of the many cultural similarities (for example, the building of ziggurats), and because no large-scale migration to this area seems to have occurred between the Proto-Elamite period and the later Elamites. But because their script is yet to be deciphered, this theory remains uncertain.

Some anthropologists, such as John Alden, maintain that Proto-Elamite influence grew rapidly at the end of the 4th millennium BC and declined equally rapidly with the establishment of maritime trade in the Persian Gulf several centuries later.

Proto-Elamite pottery dating back to the last half of the 5th millennium BC has been found in Tepe Sialk, where Proto-Elamite writing, the first form of writing in Iran, has been found on tablets of this date. The first cylinder seals come from the Proto-Elamite period, as well.


2 thoughts on &ldquoDeciphering and interpreting (proto-)cuneiform&rdquo

I am taking a brief course on global history. I am curious about how people have come to interpret these tablets of cuneiform. One thing that I have been thinking about is that these older civilizations, that have recorded things on tablets like you have discussed above, might’ve had a much more advanced writing system than we think. We know that the Egyptians had a lot of writing on papyrus- the Ebers papyrus for example and Hammurabi’s code on stone tablets. But, maybe everyday farm type accounting papers and small pieces of art have vanished all together. Our civilization today still has large primitive type “documents” like the Georgia Guidestones and the Constitution and the Declaration of Independence. If another civilization maybe 5,000 years from now, found these, they would think that we were just on the brink of common fluent literacy (or nowhere close to there). But all the housing deeds and newspapers and handouts that are commonplace are going to be completely gone by then.

Оставите одговор Откажи одговор

Ова веб локација користи Акисмет за смањење нежељене поште. Сазнајте како се обрађују ваши подаци о коментарима.